Zablude o pravom stanju animacije u zemlji
Kako sam krenula ozbiljnije da se bavim animacijom, jedini način da saznam nešto o domaćoj industriji bili su usputni razgovori s profesionalcima koji mahom nisu animatori ili tržište posmatraju iz ugla dešavanja od pre pet do deset godina. Tako su mi govorili da je velika nestašica animatora i da me posao čeka na svakom ćošku, da su animatori stalno zauzeti, cenjeni i dobro plaćeni, a da ću kroz rad u studiju popuniti sve rupe u obrazovanju.
Recimo da je moj prvi korak ka industriji bio pun iznenađenja...
O industriji se i dan danas ne priča dovoljno, a slične zablude o animaciji u Srbiji i dalje povremeno čujem kroz razgovore sa kolegama. Upravo zbog toga ću u nastavku pokušati da dočaram šta nas zapravo najčešće dočeka na tržištu i zašto sam ubrzo napustila industriju da bih se vratila učenju.
Pravo stanje u kreativnoj industriji
Bizarni oblici poslovanja
Mnogi zaposleni u industriji rade na crno, bez ugovora, zdravstvenog osiguranja, novčane sigurnosti, bilo kakve zaštite, tako da poslodavac može da ih otpusti kad mu se prohte i da večno zavlači za dogovoren novac. Često se radni odnos tako i završi.
Honorar se prima na ruke ili preko Moje prve plate u iznosu minimalca ili kombinovanoj varijanti. Zaposleni su često primorani da otvore firmu na svoje ime kako bi poslodavcu stvorili olakšice pri plaćanju poreza. Benefiti uz zaradu su nepostojeći, pa se od plate odvaja i za prevoz do posla i za topli obrok.
Firme koje već imaju iskusne animatore retko zapošljavaju juniore, a kad i traže početnika, očekuju da mesecima bude na neplaćenom probnom radu, praksi ili da se zadovolji simboličnim primanjima s kojima mu posao postaje trošak. Mučenik na probnom radu mora da kaže poslodavcu da plaća kiriju u Beogradu ne bi li se ovaj sažalio da ga plati makar minimalac.
Neovisno od toga koliko je radnik dobar, plata sporo raste, pa je isplativije češće menjati radno mesto nego se zadržati u jednoj firmi. I to nije ništa sporno, tako je u celom svetu, ali u Srbiji je problem u tome što, usled nerazvijenosti industrije, najčešće nema te druge firme u koju bi se moglo preći.
Prekovremeni rad je ono na šta se najčešće žale kolege u kreativnoj industriji. Ne samo da je prečest, nego je uglavnom i neplaćen. Kad se približi rok za završavanje projekta, zna da potraje i do duboko u noć. Zaposleni su navikli na zastrašujuće količine stresa koje ostavljaju trajne posledice na zdravlje.
Stanje je takvo da pojedine firme redovnu platu i plaćen prekovremeni rad nude kao benefite (s tim da je javna tajna da to svejedno ne poštuju). Najviše čemu se animator u Srbiji može nadati jeste da ga poslodavac časti redovnom mesečnom platom u dinamičnom radnom okruženju.
Radni uslovi su loši, tržište je nestabilno, dugogodišnje firme propadaju zbog lošeg poslovanja, timovi se iznenadno smanjuju, te je podjednako teško pronaći i zadržati posao.
Svemogući animator
Da stvar bude gora, čini se da niko ne zna šta je posao animatora. U pretrazi za posao animatora gotovo isključivo izlaze oglasi za zabavljača na dečijim rođendanskim žurkama.
Poznanicima van industrije su animatori isto što i dizajneri, dok će roditelji zauvek misliti da mi tu nešto crtkamo, neovisno da li je reč o 2D ili 3D animaciji.
To je sve razumljivo, pa čak i simpatično. Ono što je zabrinjavajuće jeste to da je i poslodavac najčešće zbunjen...
Oglasi za posao animatora su retki, a u onih par što se i provuku firme zapravo traže generaliste. Treba im neko ko istovremeno animira, riguje, modeluje, kompozituje, renderuje, i to u bar dva različita softverska paketa. Česti su i oglasi u kojima poslodavac očigledno ne zna šta mu treba, pa traži 3D/2D animatora, a zapravo misli na motion designer-a ili video editor-a. Isto tako, ko se bavi 2D animacijom karaktera može da očekuje da će se ujedno baviti ilustracijom i storibordom.
Pod animacijom se kod nas podrazumeva i rigovanje, iako su to odvojene discipline koje zahtevaju potpuno različite alate i veštine. Kome se i posreći da ga rigovanje zaobiđe, obično će raditi sa rigovima koji se raspadaju, što će znatno ograničiti kvalitet animacije koji može da postigne.
Pored toga što je animacija sama po sebi tehnički zahtevna, poslodavac je dodatno liši svake kreativnosti tako što uvali karakter animatoru da radi tehničku animaciju. Stoga se posao srpskog 3D animatora u proseku svodi na čišćenje motion capture podataka, gotovih Mixamo animacija i rešavanje tehničkih problema.
Radna hijerarhija i lični napredak
Osim što zaglave radeći sve sem animacije karektera, animatori često nemaju nadređene koji bi im pomogli sa animacijom, mehanikama tela, principima animacije i tehničkim problemima kod animiranja karaktera.
Negde se dešava da sav teret posla spadne na jednog ili dvoje juniora. Gde nema seniora, nema ni kvalitetne animacije, pa je gotovo nemoguće da novajlija napreduje niti da popuni rupe u znanju. Art direktor će ponekad umeti da prepozna i skrene pažnju na loše odrađen zadatak, ali ne i da objasni zašto je došlo do greške i kako može da se ispravi. U svim ostalim slučajevima ih neće ni prepoznati, zbog čega animatori godinama misle da sve rade kako treba.
Juniori tako budu osuđeni na ponavljanje istih grešaka, čak i pošto steknu senioritet samo na osnovu vremena provedenog u industriji. Zato kod nas senior često nema veštine skladne svojim godinama iskustva. A jednom kad neko stekne zvanje seniora, više niko ne preispituje da li to što radi zapravo valja.
Stvara se začaran krug u kome nedorasli seniori obučavaju juniore da i ovi sami jednom stasaju u još nedoraslije seniore, i to pod uslovom da data firma uopšte upošljava radnike s prethodnim iskustvom. Inače su novajlije prepuštene same sebi i svojim neminovnim nedostacima.
Potražnja za animatorima
Osim što su prilike u proseku loše, iznenađujuće ih je malo. Oglas za posao osvane jednom u par meseci, i to ne nužno za juniore, koji su zato primorani da se prijavljuju za mesto mediora, seniora, pa čak i lead animatora.
Iako stoji da ima velikog potencijala, kreativna industrija je sklona naizmeničnim usponima i padovima. Čini se da je trenutno u fazi opadanja: firme masovno smanjuju broj zaposlenih sve dok se sasvim ne zatvore, pa često nailazimo na LinkedIn objave kolege koji traži preporuku za posao pošto je preko noći otpušten iz prethodne firme.
S druge strane, priča se da je sve više novih studija koji se bave kreativnim poslom, s tim što se to ne odražava u broju otvorenih pozicija za animatore.
U već nestabilnoj industriji, poslodavci ne žele da rizikuju sa domaćim talentima, verovatno zato što kod nas juniori u proseku nisu spremni za rad na komercijalnim projektima. Radna hijerarhija u studiju čini da junior ima mnogo veću odgovornost nego što bi trebalo, odnosno da obrazovanje zaposlenih nosi glavnu ulogu u odlučivanju kvaliteta projekata. S tim što domaće obrazovanje uopšte nije prilagođeno tržištu, bilo da govorimo o fakultetskim programima ili neformalnim kursevima, dok je animacija takva disciplina da je gotovo nemoguće kvalitetno je samostalno učiti.
Ukratko: nismo dovoljno dobri, najčešće nosimo više rizika nego pogodnosti za poslodavca, zbog čega nas on, sasvim razumljivo, neće. Ali ko onda animira na svim tim novim projektima koji niču u Srbiji?
Skrivena konkurencija
Pošto su poslodavci vremenom uvideli da su im domaći animatori neisplativi, upraženjen prostor popunjavaju inostrani studiji i frilenseri. Nezadovoljavajuća radna snaga nadoknađuje se autsorsingom, koji pritom često podrazumeva još jeftiniju snagu.
Ali osim što se kao pojedinci takmičimo s timovima animatora koji su spremni da rade isti (ili bolji) posao za manje novca, to čak nije jedini vid skrivene konkurencije na domaćem tržištu. Izuzetno je zastupljeno i zapošljavanje preko veze.
Veliki broj studija ne kači oglase za posao, nego zapošljava isključivo iz lične mreže poznanika, slepo se oslanjajući na preporuke. Donekle je tako u svetu, pa i kod nas, ali s jednom bitnom razlikom. Kod nas sistem preporuke služi da poslodavac otalja zapošljavanje. Po pravilu, drži se kruga poznanika jer mu se čini manje rizično ili zato što je naprosto jeftinije i brže, ne obazirući se na kvalitet portfolija.
Kao i sve drugo što se u ovoj zemlji radi preko veze, odgovaraće ti ukoliko i sam imaš koristi od toga. U suprotnom će te izluđivati jer se tebi zanimljiv studio uopšte ne oglašava s otvorenom pozicijom. Šanse su male da ćeš kao početnik imati nekoga da te preporuči, a oglasa na koje možeš da se prijaviš je već malo i konkurencija samo raste...
I šta ćemo sad?
Štošta bi se još moglo zameriti sprskoj kreativnoj industriji. Prilike su generalno loše i ne javljaju se često. Teško je doći do posla, a još teže izboriti se za dobre radne uslove. Uprkos svemu, neki od nas su i dalje uporni u svojoj želji da se bave animacjiom kako treba. Šta nam je onda činiti?
Evo mojih planova za budućnost:
Postati bolji animator
Čim sam ušla u domaću kreativnu industriju, videla sam da za mene nema ni posla iz snova ni ličnog napretka ukoliko smesta ne poboljšam svoje veštine. Bilo mi je potrebno nekoliko poslića i fakultetskih (i neformalnih) kurseva da shvatim koliko je animacija teška disciplina i koliko ću dugo morati da radim na sebi da bih postigla željene rezultate. Desetke na fakultetu nisu dovoljan uslov za samostalan rad na komercijalnim projektima ni kod nas, a kamoli u vrhunskim svetskim produkcijama.
Zato sam odlučila da se vratim učenju, ali ovaj put s ozbiljnijim pristupom. Nažalost, u našem obrazovnom sistemu animaciji se ne prilazi kao multidisciplinarnom umetničkom zanatu koji pokriva i tehničke i umetničke veštine, glumačke i filmske tehnike, likovnu i računarsku pismenost, obilje znanja iz teorije i prakse u trajanju od čitavog veka, već kao crtkanju smešnih likova i pomeranju digitalne lutkice. Stoga sam primorana da izdvajam značajna novčana sredstva kako bih učila animaciju u inostranstvu.
U želji da napredujem, odlučila sam da i svojim redovnim beleškama posvetim malo više pažnje i pretvorim ih u sadržaj koji možda može nekom drugom mučeniku da olakša učenje animacije. Odatle ovaj blog. Korak po korak, frejm po frejm, beležim svoje sazrevanje u industriji animacije.
Osim što ću iz prve ruke govoriti o najboljim resursima i školama za učenje animacije, baviću se detaljno i time šta je animacija, zašto je toliko zahtevna, kakve sve vrste animacije postoje i kako se odnose jedna prema drugoj, šta su i kako se primenjuju principi animacije, mehanike tela, principi dizajna, filmske, glumačke i ostale tehnike koje vrhunski animatori koriste u svom radu. Govoriću o tehničkim problemima i rešenjima u 2D/3D animaciji, različitim softverima koje koristim, ali i o animaciji kao umetničkoj disciplini. O svemu i svačemu što mi se učini vrednim pomena a pomaže mi da se poboljšam kao animator.
Učiniti svoj rad vidljivijim
Čak i onda kada nas kvalitet rada ističe u odnosu na konkurenciju, to nije uvek dovoljno da dođemo do željenog posla. Već sam spomenula skrivenu konkurenciju, autsorsovanje i zapošljavanje preko veze. Nekada smo prosto primorani da propustimo sjajnu poziciju jer poslodavac već zna koga će zaposliti i pre nego što okači oglas.
Zato želim da učinim svoj rad vidljivijim, kako bi neko ko traži baš ono što ja nudim mogao da me pronađe. Gotovo svaki posao na kom sam radila došao je do mene putem umrežavanja. Mnogo je manje bilo prijavljivanja na oglase nego što mi se poslodavaca ili regrutera javilo lično po preporuci ili zbog društvenih mreža.
S obzirom da mi je trebalo dosta vremena da shvatim važnost umrežavanja, rado ću govoriti o tome šta činim da svoj rad učinim vidljivim u ciljanoj sredini. Ovaj blog je upravo jedan od vidova umrežavanja.
Boriti se za bolje radne uslove
Nažalost, muke ne prestaju ni kad se istaknemo kao pravi kandidat za posao. Trebalo mi je dosta vremena da se pomirim s tim da će poslodavac uvek gledati da me iskoristi i da moram da naučim da se borim za bolje radne uslove.
Kao neko ko je povučen po prirodi, u početku sam imala ogroman problem da uopšte govorim o plati, a kamoli da se cenkam. Ono što meni pomaže da prebrodim ovaj problem jeste informisanost o tržištu (koja su prava radnika u Srbiji, kolika je prosečna plata na nivou zemlje, šta su benefiti, a šta obaveze poslodavca prema zaposlenom, itd.). Uz to, moramo znati šta da pitamo na intervjuu za posao kako bismo procenili kulturu firme, njen odnos prema zaposlenima, mogućnosti napredovanja i slično.
Najćešće steknemo ove veštine tek nakon što se nekoliko puta opečemo, ali to ne mora da bude slučaj. Sve što je potrebno da se izbegnu užasni uslovi jeste da više pričamo o svojim iskustvima. Potrudiću se da objasnim najbolje što mogu na koje sve načine olakšavam sebi nagođenje sa poslodavcem, kako pristupam intervjuu za posao, posebno iz ugla nekoga ko je nenametljiv, povučen i ne voli da govori o novcu.
Zaključak
Ukoliko ti bilo šta od ovoga deluje zanimljivo, pozivam te da pratiš ovaj lični blogić jer su mi iskrene ambicije, ni manje ni više, da kroz koju godinu postane najbolji resurs za animatore koji postoji na srpskom jeziku. Znam koliko je obrazovni materijal nedostupan nama koji želimo da se bavimo vrhunskom animacijom karaktera u Srbiji. Jedan način da se to promeni jeste da razmenjujemo iskustva i znanja.
Ovaj članak je samo početak, a evo i nekih naslova koje možeš uskoro da očekuješ:
Samostalno učenje animacije
Edukativne knjige za animatore
Uvod u načela animacije i mehanike kretanja
Pozdrav!
Comentários